Српска 7528. годинa

Српски календар је настао 5509. године пре нове ере.


1. Etrurci su sebe nazivali RASENI, odnosno Rašani (Ras je drevni srbski grad, a Rasina i
Raška su reke koje protiču tim krajem). U biti, drugo etničko ime za naše Srbe i jeste Rasen
(Rašan), što znači "čovek sa reke Raške", dok je ime Srbin sinonim za "sarabotnika",
"rođaka", "saborca", odnosno, izvorno "srkača majčinog mleka", kako kažu neki ruski slavisti,
što je inače pravo i najstarije naše etničko ime.

2. Pokrajina u Italiji gde su nekada živeli Raseni danas se zove Toskana (pleme Toske su
danas većinom Albanci, i svi su potomci Srba, a uz samu reku Rasinu žive i dan danas Srbi
koji se prezivaju Toskići). Istočno od Toskane nalazi se predeo nazvan Arezzo gde i danas
postoji gradić koji se zove Rassina, isto kao i naša reka. Samo 40 km istočnije može se
pronaći gradić koji se zove Sorbano. Niti jedno, niti drugo ime naselja ništa ne znači u
italijanskom jeziku. Sve zajedno odlično se slaže sa "Dalimilovom hronikom" i "Srbima do
Rima", a zaista 70 km istočno od Rima se takođe nalazi gradić po imenu Sorbo. Jan Kollar će
napisati: "Jméno Raseni, Rascia nepochybně do Etrurie tak se děděním od ohňoctivých
praotců dostalo, jako i do Illyricum a do Serbie, kde též království a krajina Rascia, Rasciana
a řeka Rasa Raska. Dosti na tom, že nejen kořen raz ras, ale i všecky formy, ve kterých se toto
jméno v Etrurii i v Alpech ukazuje, čistě slavjanské jsou, jmenovitě koncovky en ena ka,
Razen, Razena, Raska, a s předložkou po Po-rsena."

3. Gde god se nalaze etnonimi koji u sebi poseduju osnovu "Ras", pojavljuje se i "Sorb".
Primer: čak 30-tak naselja u Švedskoj i danas nosi ime "Sorby", a uz njih i dva sa imenom
"Rasa". Poznato je da su Sloveni naseljavali te predele pre Germana, a na ostrvu Rigen
(Rujan) postojao je grad Arkona, u kojem je bio Svantevidov hram. Naime, dok su Rimljani
potukli svoje učitelje Rasene, velika masa njih je krenula ka severu Evrope, gde su osnovali
nova naselja. Ostrvo Rujan upravo su opustošili Danci o čemu piše Saks Gramatik. Rimljani
su sve preostale Rasene koji nisu pobegli, porobili i od tada je ime Serb kod njih sinonim za
roba (serbule=opanci, odelo robova), tako da će kasnije često dolaziti do zabune o poreklu
našeg imena, koje je najstarije u Evropi.


4. Ostaci Rasena (Sorba) na severu danas su Lužički Srbi, koje Germani kroz istoriju nazivaju
Vendima, Vindima, Venetima. Venecija (Venetia) upravo vodi ime po Srbima koji su je
naseljavali, kao i celu severnu Italiju još u srednjem veku. Danas su ti Srbi stopljeni u
Italijane. O tome postoji zaista mnoštvo dokaza, a ko ima vremena može da čita o tome na
stranicama Padovskog univerziteta, s tim što oni ne žele da govore o Srbima u Italiji, nego o
"Slovenima", iako smo videli da se oduvek radilo o Rašanima i Srbima, koje su Germani
nazivali Venetima, Vendima, Vindima (to dolazi od sanskritske reči "Ve(n)de", po čemu su
Srbi uticali na njihovo sastavljanje. Naime u Rg-Vedama pominje se takođe i naš
rodonačelnik, Srbinda, demonski ratnik.). Georg Krigač je 1675. godine objavio delo De
Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Venden ("Srbi, Vendska nacija, narodno nazvana
Vendi"), koje je dokaz, da i pored uobičajenog nemačkog naziva Vendi, polabski Srbi nisu
nikad izgubili svoje izvorno narodno ime. Andreas Tharæus će napisati delo u kojem se
navodi: "...Von welchem wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen ist.
Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn also werden die Wenden heutiges tages
in ihrer scprache genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache..." ("Od reči Sarmata
ili Sauromata, reč Sarbi vodi poreklo. U stvari reč Sarbi, je u današnjim danima Vendi, kako
se na njihovom jeziku kaže. A srbska reč se naziva vendski jezik." ). Šta reći više? Na ovim
adresama padovskog univerziteta može se pročitati sve o tome da su Etrurci, tj. Rašani bili
Sloveni, Veneti, Sarmati, dakle Srbi:

http://147.162.119.1:8081/resianica/biblstud.do


5. Nadalje, moguće je da su upravo Vikinzi koji su pokorili Ruse, dali njima ime po uzoru na
Rase, Rasene, koje su sretali i borili se protiv njih na severu Evrope. Oko 980. Hebrejski
anonimus piše u južnoj Italiji delo "Iosippon" (‫)ןוףףסוי‬, u kojem govoreći o narodima koji
naseljavaju prostor od Venecije do Baltika, pominje i Srbe (‫ = ןיברװמ‬Swrbjn). U Istri postoji
reka Raša koja se nazivala nekoć i Arsa (setimo se pokrajine Arezzo u Italiji), o čemu će više
reči biti u drugom topicu kojeg nameravam da pokrenem, a tiče se iskonske srbske zemlje,
odakle smo svi potekli.

6. Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza
Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od
devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi: "Rusi su ostatak onog srbskog
ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati
da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je
postao ruski jezik". Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru
su takođe potomci Srba, što se slaže i sa činjenicom o "linea Sorabica", granicom Srba i
Franaka u srednjem veku, koju je uspostavio Karlo Veliki, koji se strašno plašio Srba i
naređivao da ako Srbi podignu vojsku, Franci moraju da podignu svu svoju silu protiv njih, a
ako to urade Česi, onda samo trećinu vojske. Mavro Orbini kaže da su Srbi došli iz
Skandinavije 1460 godina pre Hristova rođenja, verovatno zbog silnih srbskih toponima i
zapisa o Srbima iz danskih hronika.


7. Dakle, ako se vodeći stručnjaci slažu sa tim da su Etrurci bili Sloveni, samo treba povezati
njihovo pravo ime – Raseni, sa Rašanima, o čemu, na sreću pišu i neki drugi slavisti, kao što
smo videli, ne samo srbski. Sem toga, može se uporediti i identičina predhrišćanska
mitologija Rasena i Srba. Raseni su verovali da im je rodonačelnik bio vuk, odnosno vučica,
čiju su legendu preuzeli od njih Rimljani. Poznato je da je vrhovni bog Srba u
predhrišćanskom periodu bio Dabog, koji se prikazuje kao hromi vuk, koji potiče od
praiskonskih vremena totemizma, kada su Srbi smatrali sebe vukovima, o čemu pišu mnogi
domaći, a i strani istoričari. Npr. u isto vreme Kelti su sebe smatrali "jelenima". Jireček
pominje da u jednom srednjovekovnom dokumentu, u kojem se razni narodi upoređuju sa
pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk (C. Jireček; Staat und Gesellschaft im
mittelaterlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). Zanimljivo je da su i Rusi o sebi govorili kao o
narodu koji je potekao od vuka.

8. Srbi=Rašani=Raseni, došli su iz Mesopotamije, a njihov put je moguće sagledati ako se ima
klasična elektronska karta (Encarta npr.), pa se potraže toponimi koji potiču sa Srb, Serb,
Serv, Sorb, Ras, itd. Ima ih na stotine od Indije do Skandinavije, dakle samo na mestima gde
žive Indoevropljani, te na jednoj pravoj liniji od Istočne do obala Zapadne Afrike, koji su
verovatno ostali tokom osvajanja Afrike od strane Nina Belovog, i njegovog izlaska na
Atlantski okean, o čemu ima pismenih dokaza. Iz Mesopotamije deo Srba (danas su to svi
Sloveni ukupno), kretao se ka Indiji, sve do Kine, a drugi deo je dolazio do severa Švedske,
gde zaista ima mnogo srbskih toponima. Tako za drevno srpsko ime, iz vremena pre Rimljana,
svedoči i toponim za reku Ksant, često pominjanu još od Homerovog doba, za koju antički
geograf Strabon 63-19 g. st. ere, kaže: "ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον"
/Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije/ (Strabonis rerum geographicarum libri
septemdecim, Basileae, 1571., s. 763. Hrvat Rački, Rus Nestor i Poljak Surovjecki tvrdili su
da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od početka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnošću
koliko hiljada godina su postojali u Indiji (odatle ime "Vendi", "Vindi", od "Indi", a odtale i
"Vede") pre seoba, a na današnjim terenima su preko tri hiljade godina. Dakle, i to se sve
slaže kako sa Dalimilovom hronikom, tako i sa Karlovačkim rodoslovom, gde se kaže da smo
došli iz Vavilona i pružili se sve do Rima.



9. Da su svi Sloveni isto što i Srbi slagao se i Šafarik, koji kaže: "Ovim istorijski potvrđenim
prioritetom imena Serb potpuno se objašnjava pojava koja inače pada u oči, da se pod ovim
imenom vode Srbi u Ilirikumu i u Lužici u dva jezika veoma udaljena na izvestan način na
suprotnim krajevima plemena dva slovenska dijalekta." Potom i H. Schuster Šewc, koji je
napisao: : "slovensko etničko ime Srb, najpoznatiji je i najviše proširen naziv za Slovene..."
('O istoriji i geografiji etničkog imena sorb/serb/sarb/srb').


10. Vrlo važan dokaz o tome da su se svi Sloveni nekada zvali Srbima jeste onaj iz 890.
godine, bavarskog anonimusa (bio je sveštenik koji nije ostavio ime iza sebe), Descriptio
civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii ("Opis gradova i oblasti u
Podunavlju"), gde kaže da se Srbi smatraju velikim narodom, te da o sebi govore kako su svi
Sloveni nastali od njih (Zerviani quod tantum est regnum, ut ex eo cunctæ gentes sclavorum
exortæ sint et oriqinem, sicut affirmant, ducant...). Sem toga mnoštvo Slovena pretopilo se u
Germane nakon primanja hrišćanstva, iako su dugo pružali težak otpor (čitati francuskog
slavistu Kanta). Tako je slavni kancelar Oto Bizmark često pričao u svom dnevniku da
njegova baba nije znala ni jedne nemačke reči, već samo sorabski (srpski). U 17. veku Lajbnic
je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Naše je poreklo isto, oba smo Sloveni". Prema tome i
ovo je u skladu sa Dalimilovom hronikom.

11. Nemački biskup Salomon 920. godine završava etimološki rečnik Mater Verborum, u
kojem povezuje srbsko ime sa Sarmatima (Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu...
Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Delo je očuvano u prepisu iz 1102.
godine, napravljenom od strane češkog opata Vacereda (Wacered), koji je takođe, kao dodatak
povezao ime Sarmata sa Srbima (Sarmatae populi Zirbi, Sarabatiae proprei currents vel Sibi
viventes Zirbi). A ko je čitao Herodotovu istoriju, znaće da su Sarmati, odnosno Srbosloveni
bili ogroman narod u antičkom dobu. Razlika između nas i ostalih Slovena koji su prestali da
nose srbsko ime bila je u tome što su se oni nas bojali. Naime, ‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī,
pominje u rukopisu "Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf" ("Knjiga zlatnih polja i rudnika dragog
kamenja") u Zakarpatju narod Surbi, za kojeg kaže da su "... narod koga se Sloveni boje iz
razloga koje bi bilo predugo navoditi, ka i to što je potpuno bez vere kojoj bi se pokorili..."
Grk Halkokondil za Srbe je rekao da su najstariji i najveći narod na svetu. Mavro Orbini
takođe spominje da su Srbi gospodarili Azijom. Dakle, ako su Raseni bili Sloveni, kao što to
tvrde stručnjaci, onda su sigurno potekli od Srba, pogotovo što su nosili njihovo ime i njihove
običaje.

12. Ščerbakov (u časopisu "Očag" br.3 1999.g.) piše:"Profesor Pešić otkrio je na strmim
obalama Dunava znake pisma sličnog etrurskom. Istražujući nalaze arheologa u tom regionu,
on je sastavio najstariju azbuku na svetu od 48 znakova, slova. Njegovi radovi proizvode
utisak prave eksplozije... To pomera u teško zamislivu prošlost ne samo izvore pismenosti
nego i prvi ciklus čitave civilizacije na planeti." Pešić je govorio:"Prvo azbučno pismo, kako
se dosad smatralo, bilo je grčko a koje je nastalo iz feničanskog 900. godine pre naše ere. Ali,
mi se ne možemo oteti utisku o azbučnom karakteru pisma koje je nastalo u Vinči.Takođe, ne
možemo mimoići činjenicu da se dosad tvrdilo da je i etrursko pismo nastalo negde u 9. veku
pre nove ere. Etrurci su bili već pismeni kad su se, prvi put, sreli sa Grcima na Apeninskom
poluostrvu. Grci nisu razumevali njihov jezik. Bio im je stran. A ni sam susret niti dalji
međusobni odnosi nisu bili tako srdačni. Naprotiv, često su međusobno ratovali. Zašto bi se u
tim okolnostima Etrurci odricali svog jezika i pisma i preuzimali ih od Grka? Njihov jezik i
pismo bili su široko rasprostranjeni i to im je omogućavalo normalnu komunikaciju sa
svetom." Zanimljivo je i samo ime "Vinča", koje nastaje od Vinda, Vindiša, Vindža.




---------


Naseljavanje Italije došlo je sa oblasti podunavske kulture i moglo je početi još pre osnivanja
Troje, što je potkrepljeno izvrsnim radovima italijanskih arheologa. Prvi naseljenici su bili
organizovani u manje grupe, tj. plemena, čija su primitivna naselja iskopana na mnogo
lokaliteta u severnom delu apeninskog poluostrva. Najpoznatiji arheološki nalaz ovog tipa
Vilanova civilizacija, nedaleko od Bolonje. Vilanovljani su svoje mrtve spaljivali i njihov
pepeo zakopavali u zemlju, a znamo još i to da su bili vešti u obradi bronze. Potomci ovih
ljudi su bili Veneti nastanjeni u oblasti okodanašnje Venecije. Posle Vilanovljana prostor
Apenina je naseljavan nekoliko ****.

Etrurci su bili narod koji je obitavao na prostoru Italije, tačnije u Umbriji i Toskani, a u vreme
svoje najveće moći su kontrolisali skoro celo Apeninsko poluostrvo. Nekadašnja prava
Etrurija je danas Toskana, jer su i grčki i rimski pisci ovaj narod deklarisali sa tri imena:
Etrurci, Tusci i Tirsenci. Etrurska država je bila neki tip labavog saveza između 12 gradova –
država, koji su ponekad ratovali i međusobno. Gradovi – države su nosili sledeća imena:
VOLATERA, VADA, SENA, RVSELE, ARETIVM, KLVSIVM, PERVSIA, VOLCI, KOSA,
SVANA, BIEDA, CERE. Rimski hroničari u svojim spisima napisanim u I veku n.e. tvrde
kako je sva umetnost, arhitektura i pismenost Rimljana, u stvari izvorna etrurska. O ličnim
osobinama Etruraca su takođe pisali Rimljani, ali sa velikom podrugljivošću prema njihovoj
velikoj religioznosti.

Najveća misterija za veliki broj svetskih lingvista je bilo etrursko pismo, tj. jezik. Lingvisti su
uporno govorili kako ovo pismo može da se čita, ali se ne razume. Jezik je upoređivan sa svim
jezicima, čak i mađarskim i centralno – afričkim, ali nikada sa jednim od slovenskih jezika.
Etrursko pismo je na dešifrovanje čekalo vekovima da bi ga sasvim odgonetnuo naš Svetislav
Bilbija, rođen 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao je klasičnu gimnaziju, a u
Beogradu 1933. godine završava Bogosloviju. Bio je poliglota i pored “živih”, poznavao je i
nekoliko “mrtvih” jezika. Dugotrajni i iscrpljujući rad gospodina Bilbije je započet na krajnje
neobičan način. Dok je bio u jednom italijanskom muzeju počeo je da čita natpis sa jednog
spomenika sa desna na levo i odmah primetio da su slova slična srpskoj ćirilici. U svojoj
knjizi štampanoj u Institutu za etrurske studije, Čikago, Bilbija daje prevode sa više
spomenika, čiji sadržaj govori mnogo o životu i običajima naroda Etruraca.

Jedan od prvih zapisa na grobnim freskama koji je preveo Svetislav Bilbija je:



Sa desna na levo svako može da pročita: ALA ŽER SIP NEI PERUN.

Na fresci je i prikazana borba dobra i zla, česti motiv i na hrišćanskim ikonama sa Svetim
Đorđijem. Perun nam je već dobro poznat kao jedno od lica sveslovenskog Triglava. Još jedna
interesantna stvar na svim freskama jeste obuća koja je potpuno identična srpskom opanku.
Odatle je kod Rimljana vojnička sandala nazvana CERBVLIANA, tj. serbulijana.



Između sebe Etrurci su se nazivali Rašanima, ljudima istog soja, rase. O dvojnosti imena, tj.
imenu Tusci ili Tirsenci, treba reći da se u “Rječniku” Vuka S. Karadžića za reč trsa nalazi
objašnjenje da je identična rečima soj, loza, rasa i da se koristi u plemenu Pipera u Crnoj Gori.
Poreklo imena Etruraca je zasigurno najbolje objasnio domaći istoričar Radovan Damjanović.
On kaže da su ovo ime Rašanima nadenuli Rimljani u vreme rašanske propasti, kad su
Rimljanima Rašani bili poznati jedino još po veštini vračanja, lat. HARVSPIKIVM. Gatanje
je obavljano pomoću džigerice neke manje životinje, što je i danas poznata zanimacija starica
u Vojvodini, Timoku i Crnoj Gori. Da se radi zaista o džigerici svedoči i srpski deo žgara,
žgaravica, doduše u obliku hara, u latinskim rečima HARVSPEX (doktor, onaj koji posmatra
utrobu), HARVSPIKIVM (gledanje u utrobu, bukv.).

Odakle dva imena džigerica i žgara? Pa žgara je crna, garava, a i pri vračanju se pileća
džigerica stavlja na vatru, što opet jasno ukazuje na koren gar ili žgar. U antici je vladala
zonska podela tela, torzo je smatran centrom svih telesnih funkcija, npr. u starogrčkom postoji
jedna reč za stomak i za srce: ΚΑΡΔΙΑ. Jetrurac je onaj koji gleda u utrobu ili je(d)tru. Odakle
onda Grcima reč ΙΑΤΡΟΣ (lekar). Posle dva manje zastupljena imena mora se razjasniti pravo
narodno ime Etruraca, Rašanin. Koren reči jeste ras i ima ga u svim evropskim jezicima kao
Die raze, La raza, The rase… Po ustaljenoj logici Rašani su svi ljudi iste rase, tj. jezika,
običaja, prošlosti. Još jedna veza korena ras sa Srbima i Slovenima jeste prisutnost same reči
na srpskom govornom području: srednjovekovna Raška, reke Raška i Rasina u Srbiji, reka
Raška u Nemačkoj i Indiji, selo Rašica kod Prokuplja, imena Raško i Rastko, narodno piće
rakija itd. Ako pogledamo nazive ostalih plemena na Apeninskom poluostrvu u antici,
uočićemo paleo-slovensko poreklo tih etničkih grupacija sa dva područja, sa podunavlja:
Raseni, Veneti, Liguri i Samniti, i iz male Azije Sabinjani i Sardinjani. Sardinija je naseljena
iz centralnog grada maloazijske Like, Sarda. Zapisan grčkim alfabetom ovaj naziv možda i
nije tačan i može se slobodno pretpostaviti da je grad nosio naziv Sarb ili Srb, a zbog
nemogućnosti izgovora ovog pra – korena Grci su ga zabeležili kao ΣΑΡΔ.

******************

Veliko mnoštvo latinskih običaja i reči zaista lako može da se objasni pomoću slovenskih
običaja. Konzualije (CONSVALIA), praznik poznat u starom Rimu je predstavljao niz igara
koje su trajale nekoliko dana. Igre su bile konjičke, što znamo iz Plutarhovih dela. Opet
nekoliko sličnih latinskih reči začuđuju, ne toliko zbog konstrukcije, već zbog značenja:
CONSILIVM (savet), CONSVLES (savetnici). Ako su konzualije imale neke veze sa konjem,
jer se radilo o konjičkim igrama, zapitaćete kakve veze ima savetovanje sa istom životinjom.
U traženju odgovora odlazimo na sever Evrope, gde je Herbord opisujući uništenje štetinskih
idola zapisao: ...način proricanja Triglavovim vrancem rezlikuje se od načina po kome
Svetovidov belac proriče. Kada je trebalo preduzeti neki suvozemni pohod, polože najpre na
zemlju devet novih kopalja, na jedan lakat daljine jedno od drugoga. Sveštenik onda dovede
zauzdanog i osedlanog konja , drži ga za uzdu, tera ga



triput u oba pravca da pređe preko kopalja. Ako pri tom prelaženju ne dotakne ni jedno koplje,
onda je preskakanje srećno i pohod bi se preduzimao, u protivnom slučaju odustajalo se od
namere. O starom običaju koji se zove žrebanje saznajemo još i iz pera Saksa Gramatika i
Ditmara. Znači ako je vladar kod Rimljana izvodio čin žrebanja on je bio čuvar konja ili
konzul. Žrebanje se kod Rimljana obavljalo u svetim gajevima, lat. LVCVS, a latinski naziv
rašanskog prvosveštenika je LVCVMO. Ako imalo poznajemo slovensku mitologiju,
primetićemo pominjanje jednog od slovenskih svetih mesta luga (gaja, šume), što se može
dalje povezati sa Lužicom, domovinom Lužičkih Srba. Slučajeva je nebrojeno mnogo, pa
slovenske koreni imaju i reči vezane za delove rimske kuće.

Najpoznatije delo etrurske umetnosti je poznata vučica kojoj su renesansni vajari dodali
Romula i Rema. U Renesansi je i počelo istraživanje etrurskih grobnica, ponajviše
zahvaljujući donacijama italijanske porodice Mediči koja je tvrdila da je rašanskog porekla.

Pa ako su Mediči zaista bili Medići


Etrurska civilizacija je svojom zagonetnošću oduvek privlačila pažnju pripovedača. Svaki
istraživač naslućuje da je istraživanjem etrurske civilizacije došao do izvesnih odgovora na
fundamentalna pitanja razvoja civilizacija u celini, a posebno u Evropi. Etrurci su sinteza
izvesnih principa dovedenih do savršenstva i empirijski osmišljenih. Smatralo se da je ta
civilizacija pretrpela uticaje onih koje su je okruživali, a u stvari je ona vršila uticaj na
duhovni i materijalni razvoj suseda. Potom će je stolećima susedi pokoravati da konačno
preuzeli njene duhovne tekovine i predstavili kao svoje. Taj tragični ishod borbe Etruraca (ili
Rasena, kako su sami sebe zvali) uneće mnoge zabune i dovesti u zabludu mnoge istraživače
njihove istorije. Problem jezika i problem pisma. Taj problem je proistekao iz problema
porekla, a problem porekla iz problema preimućstva. Nastao je tako začarani krug koji se
stolećima ponavljao služeći istini. Mnogobrojne hipoteze padale su u vodu i ponovo se
vraćale svojoj rudimentarnoj ideji konstrukcije. I istoriografija je ostala na nivou ad
captandum benevolentiam, nanoseći nesagledive posledice koje će biti uzrok mnogih nesreća.
Takozvana slovenska hipoteza u pristupu i tumačenju istorije etrurske civilizacije kategorički
je odbačena i time je bilo paralisano dalje konstruktivno istraživanje. Rasvetljenja koja su
unosili Dankovski, Levaskje, Tejlor, Kolar, Čertkov, Trusman i drugi deklarativno su
prepuštena zaboravu. Svojom studijom Silabirium Etruscum, skrenuo sam 1980. pažnju na
podunavski izvor pismenosti, koji će ubrzo posle toga biti sistematizovan u vinčansko pismo,
a ovo povezano sa pismom Pelasta, na koje je ukazivao još Isak Tejlor 1899. Imajući u vidu
rasprostranjenost velike pelaške porodice naroda u Evropi i Maloj Aziji, krug kretanja naroda
u II i I milenijumu pre n.e. dobio je na taj način sasvim suprotne, ali logički ispravne smerove.
Tako se ne samo etrurska već i ostale civilizacije javljaju u novom svetlu. To determinisanje
vodi nas zajedničkom izvoru i srodništvu, ili eksplicitnije jedinstvenoj porodici mediteranskih
i evropskih civilizacija.